Psihoanaliza i umetnost

Već u prvim fazama razvoja psihoanalize, Frojd i njegovi saradnici su svoj interes usmerili na oblast izražavanja i stvaralaštva. Psihoanaliza je prodrla u oblasti književnosti, umetnosti i sve druge oblasti ljudske delatnosti gde su se ispitivali motivi stvaranja.
Psihoanaliza je odavno stekla naučno i društveno priznanje, a njene osnovne zakonitosti su primenjene na mnoga područja savremenih kulturnih i naučnih tekovina. Stvaralaštvo kao jedna od njih, danas se ne može tumačiti bez učenja o nesvesnom. Sprovedena su mnoga istraživanja koja za cilj imaju potvrdu postojanja subliminarnih procesa, tj. nesvesne percepcije. Oni imaju značajan uticaj na mnoge vrste psihološkog funkcionisanja i procese kreativnog čina. Neosporno je da su čovekovo mišljenje, delanje i osećanja nesvesno motivisani što je ujedno i potvrda za jednu od osnovnih psihoanalitičkih pretpostavki.
Frojd umetnost svrstava u delatnosti i aktivnosti pomoću kojih na fiktivan način pokušavaju da se zadovolje želje, uključujući i potrebu za sigurnošću, a sve zarad smanjenja ili potpunog eliminisanja strahova. Tu spadaju i mitovi, magija, snovi pa i neuroze. Psihoanalitički pristup umetnosti je istorijski. Na početku, neophodna je rekonstrukcija prošlosti: i stvaraoca i njegovog rada jer istraživanje istorije slučaja ili detinjstva je osnova svake psihoanalitičke analize. Po Frojdu, umetnost služi psihičkom arhetipskom statusu detinjstva i tako gledano, ona je igra. Funkcija umetnosti i stvaralaštva je da stvaralac ponovo nađe put do izvora zadovoljstva i dečijeg smeha.
Psihoanaliza kao filmska tema ili deo filmskog procesa neodvojiva je od opusa velikana sedme umetnosti poput Bergmana, Felinija, Langa, Bertolučija, Velsa, Hičkoka, Bunjuela, Antonionija, Osime, Kjubrika, Pazolinija... ali ne treba da čudi što se ona vezuje i za filmske blokbaster serijale kao što je “Saut Park”. S druge strane, nije malo onih koji smatraju da sam proces stvaranja filmskog dela spada u domen psihoanalize.
Na stvaralaštvo Federika Felinija veliki uticaj je imala i psihoanaliza. On je tokom života išao na psihoanalizu u dva navrata po nekoliko godina. U svojim delima obrađivao je teme snova, imaginarnog, sećanja, detinjstva, ženske seksualnosti, odnosa crkve i seksualnosti, adolescencije, odnosa autoritarnog društva i pojedinca, marginalnih pojedinaca itd... Sam Felini je govorio: "Naši snovi su naš stvarni život. Moje fantazije i opsesije nisu samo moja stvarnost, već stvari od kojih nastaju moji filmovi."
Još jedan filmski stvaralac na kojeg je psihoanaliza imala veliki uticaj je Vudi Alen. Taj uticaj je neretko veoma primetan u njegovim filmovima. Tokom tri decenije, Vudi Alen se podvrgavao psihoanalizi tri puta nedeljno. Jedan od filmova koji je uradio pod uticajem psihoanalize je “Sve što ste želeli da znate o seksu, a niste smeli da pitate”, iz 1982. godine. O tome koliko je Frojdovo učenje imalo uticaja na Vudija Alena, govori i njegova čuvena rečenica “Ne znam šta je pitanje, ali odgovor je seks”.
Strahovima, nagonima i snovima bavio se i Alfred Hičkok.
Neki filmski teoretičari gledaoca vide kao dete, kao posmatrača koji se identifikuje sa kamerom koja nema vremenska i prostorna ograničenja u okviru filmskog sveta. Samim tim gledalac ima pasivan osećaj nadmoći nad svetom koji se pred njim odvija sa mogućnosti da vidi sve, a da opet ostane nevidljiv.
Vrlo često je sam film, analiza ličnosti autora, a s druge strane smernica posmatračima ka identifikaciji sa likovima, prepoznavanju sebe u određenim situacijama i distanciranje zarad jasnijeg sagledavanja sopstvene ličnosti.
Sam Frojd se nije bavio analizom filma, ali je smatrao da umetnost i psihoanaliza imaju iste osnove, da se i umetnici i psihoanalitičari bave nesvesnim, fantazijom, snovima i igrom. Upoređivao je pesnike s neurotičarima, koji iznose svoje maštarije psihoanalitičarima, dok umetnik svoje fantazije oblikuje i prikazuje u za sve prihvatljivu realnost. U novije vreme razvija se psihoanalitički i filmski kriticizam, pa je 1986. godine u SAD osnovan "Forum za psihoanalitičku teoriju filma". Metoda učenja psihoanalize putem analize filma vrlo je korisna i za laike ali i za psihoanalitičare pružajući prvima da steknu osnovna znanja iz psihoanalize, a drugima da obogate i prošire svoja iskustva jednim novim oblikom psihoanalitičke prakse putem psihoanalitičkog filmskog kriticizma.
Za kritičare Frojda, psihoanaliza je samo zastarela praksa, baš poput lečenja pijavicama, ali ni oni ne mogu da poreknu, da psihoanaliza, ili ono što se predstavlja kao psihoanaliza, živi u literaturi, filmu, istoriji i društvenim naukama.