Psihoanaliza i umetnost

Već u prvim fazama razvoja psihoanalize, Frojd i njegovi saradnici su svoj interes usmerili na oblast izražavanja i stvaralaštva. Psihoanaliza je prodrla u oblasti književnosti, umetnosti i sve druge oblasti ljudske delatnosti gde su se ispitivali motivi stvaranja.
Psihoanaliza je odavno stekla naučno i društveno priznanje, a njene osnovne zakonitosti su primenjene na mnoga područja savremenih kulturnih i naučnih tekovina. Stvaralaštvo kao jedna od njih, danas se ne može tumačiti bez učenja o nesvesnom. Sprovedena su mnoga istraživanja koja za cilj imaju potvrdu postojanja subliminarnih procesa, tj. nesvesne percepcije. Oni imaju značajan uticaj na mnoge vrste psihološkog funkcionisanja i procese kreativnog čina. Neosporno je da su čovekovo mišljenje, delanje i osećanja nesvesno motivisani što je ujedno i potvrda za jednu od osnovnih psihoanalitičkih pretpostavki.
Frojd umetnost svrstava u delatnosti i aktivnosti pomoću kojih na fiktivan način pokušavaju da se zadovolje želje, uključujući i potrebu za sigurnošću, a sve zarad smanjenja ili potpunog eliminisanja strahova. Tu spadaju i mitovi, magija, snovi pa i neuroze. Psihoanalitički pristup umetnosti je istorijski. Na početku, neophodna je rekonstrukcija prošlosti: i stvaraoca i njegovog rada jer istraživanje istorije slučaja ili detinjstva je osnova svake psihoanalitičke analize. Po Frojdu, umetnost služi psihičkom arhetipskom statusu detinjstva i tako gledano, ona je igra. Funkcija umetnosti i stvaralaštva je da stvaralac ponovo nađe put do izvora zadovoljstva i dečijeg smeha.
Psihoanaliza kao filmska tema ili deo filmskog procesa neodvojiva je od opusa velikana sedme umetnosti poput Bergmana, Felinija, Langa, Bertolučija, Velsa, Hičkoka, Bunjuela, Antonionija, Osime, Kjubrika, Pazolinija... ali ne treba da čudi što se ona vezuje i za filmske blokbaster serijale kao što je “Saut Park”. S druge strane, nije malo onih koji smatraju da sam proces stvaranja filmskog dela spada u domen psihoanalize.
Na stvaralaštvo Federika Felinija veliki uticaj je imala i psihoanaliza. On je tokom života išao na psihoanalizu u dva navrata po nekoliko godina. U svojim delima obrađivao je teme snova, imaginarnog, sećanja, detinjstva, ženske seksualnosti, odnosa crkve i seksualnosti, adolescencije, odnosa autoritarnog društva i pojedinca, marginalnih pojedinaca itd... Sam Felini je govorio: "Naši snovi su naš stvarni život. Moje fantazije i opsesije nisu samo moja stvarnost, već stvari od kojih nastaju moji filmovi."
Još jedan filmski stvaralac na kojeg je psihoanaliza imala veliki uticaj je Vudi Alen. Taj uticaj je neretko veoma primetan u njegovim filmovima. Tokom tri decenije, Vudi Alen se podvrgavao psihoanalizi tri puta nedeljno. Jedan od filmova koji je uradio pod uticajem psihoanalize je “Sve što ste želeli da znate o seksu, a niste smeli da pitate”, iz 1982. godine. O tome koliko je Frojdovo učenje imalo uticaja na Vudija Alena, govori i njegova čuvena rečenica “Ne znam šta je pitanje, ali odgovor je seks”.
Strahovima, nagonima i snovima bavio se i Alfred Hičkok.
Neki filmski teoretičari gledaoca vide kao dete, kao posmatrača koji se identifikuje sa kamerom koja nema vremenska i prostorna ograničenja u okviru filmskog sveta. Samim tim gledalac ima pasivan osećaj nadmoći nad svetom koji se pred njim odvija sa mogućnosti da vidi sve, a da opet ostane nevidljiv.
Vrlo često je sam film, analiza ličnosti autora, a s druge strane smernica posmatračima ka identifikaciji sa likovima, prepoznavanju sebe u određenim situacijama i distanciranje zarad jasnijeg sagledavanja sopstvene ličnosti.
Sam Frojd se nije bavio analizom filma, ali je smatrao da umetnost i psihoanaliza imaju iste osnove, da se i umetnici i psihoanalitičari bave nesvesnim, fantazijom, snovima i igrom. Upoređivao je pesnike s neurotičarima, koji iznose svoje maštarije psihoanalitičarima, dok umetnik svoje fantazije oblikuje i prikazuje u za sve prihvatljivu realnost. U novije vreme razvija se psihoanalitički i filmski kriticizam, pa je 1986. godine u SAD osnovan "Forum za psihoanalitičku teoriju filma". Metoda učenja psihoanalize putem analize filma vrlo je korisna i za laike ali i za psihoanalitičare pružajući prvima da steknu osnovna znanja iz psihoanalize, a drugima da obogate i prošire svoja iskustva jednim novim oblikom psihoanalitičke prakse putem psihoanalitičkog filmskog kriticizma.
Za kritičare Frojda, psihoanaliza je samo zastarela praksa, baš poput lečenja pijavicama, ali ni oni ne mogu da poreknu, da psihoanaliza, ili ono što se predstavlja kao psihoanaliza, živi u literaturi, filmu, istoriji i društvenim naukama.

Metode hipnoze u lečenju histerije

Hipnoza je, možda, najčudnija metoda. Tu jedan čovek deluje na drugog tako da ga odvoji od realnog sveta i uvede u stanje svesti nalik snu u kojem je taj hipnotisani čovek sasvim nekritičan prema sugestijama dobijenim od hipnotizera-doživljava sve što mu ovaj kaže.
Krajem 19. veka u Beču, prvo Brojer a docnije i Frojd pokušavaju da primene Šarkoovu metodu hipnoze u lečenju histerije. Terapija pomaže-pacijent se pod dejstvom sugestije dobijene od strane lekara oslobađa simptoma ali često simptom posle izvesnog vremena biva zamenjen nekim drugim. Kako je jedna od poznatih odlika hipnoze hipermnezija, tj mogućnost da se medijum seti nekih događaja iz svoje prošlosti koji mu nisu dostupni u svesnom stanju, Brojer i Frojd eksperimentišu vraćajući svoje pacijente u prošlost. Tako prvi put u istoriji medicine nailaze na vezu između neurotičkog simptoma i potisnutog događaja u ličnoj istoriji pacijenta. Shvatili su da simptom nije slučajan, već da on na specifičan način ilustruje neki značajan, obično traumatski događaj iz detinjstva i obično povezan sa seksom. To je uvek događaj kojeg se pacijent ne seća kada je van hipnoze.

Teorija sna

Naučna javnost povezuje pojavu naučnog tretmana snova sa radovima Frojda i objave njegove knjige Tumačenje snova, za koju mnogi smatraju da je jedno od najznačajnijih psiholoških studija ikad napisanih. Frojd međutim, u toj knjizi pominje, sa žaljenjem, da je dotadašnja psihološka literatuta o snovima tako obimna da je on, i pored sve prilježnosti i dobre volje, nikako ne može obuhvatiti u jednom dovoljno iscrpnom pregledu, zato što je ona “toliko rasturena i što zalazi u mnoge druge oblasti”. Ono što je navelo Frojda da o snovima piše posebne studije u više navrata, pored jedinstvenog i nepromenljivog stava o njima jeste i ono najopštije-da oni imaju skriven smisao. Kao što je poznato, Frojd smatra da san ima manifestni, površinski vid priče iza kojeg se krije njegov latentni, skriveni i pravi smisao. Čovek je svesno zaokupljen svojim manifestnim vidom sna, dok u stvari latentni sadržaj sna obavlja pravi rad. A zadatak sna je da otkloni nadražaje, da uljuljka ličnost u prividni mir i bezbednost da se ne bi “latentne misli sna podvrgle kontroli od strane cenzure.”
U docnijim radovima Frojd spominje već dva zadatka sna. Prvi je “Ispunjenje potisnute želje”, a drugi nastavak “Predsvesne misaone delatnosti dana ispunivši sebe proizvoljnim sadržajem da izrazi neku nameru, opomenu, rasuđivanje i ponovno ispunjenje želje.”
Posebno značajan deo Frojdove teorije o snovima odnosi se na takozvani “rad sna”. Pod radom sna podrazumevaju se mehanizmi koji se svode uglavnom na postupke sažimanja, pomeranja, obrtanja i predstavljanja kroz simbole. Rad sna znači obradu materijala sna kako bi on iz latentnog prešao u manifestni oblik, dakle neka vrsta maskiranja.
O tome koliko se snovi pamte, o emocijama koje prate snove Frojd ima dosledan stav: pamte se važni snovi, u njima najvažniji deo je i najjasniji, najživlji i sa najviše detalja; to je po njemu “Središte misli sna”.
Nesumljivo je da je Frojdovo Tumačenje snova izvršilo uticaj na psihologiju snova, a kasnija kognitivna psihologija snova koristila je skoro bez izuzetka Frojdove ideje
.

Genitalna faza

Tokom ove faze, koja se proteže i kasnije u zrelo doba, ponovo oživljavaju erogeni porivi, sada usresređeni na genitalnu oblast.
Raniji sadržaji iz falusne faze ponovo se oživaljavaju i ponavljaju i adolescenti osećaju zanimanje za suprotni pol, uključuju se u odrešene seksualne eksperimente i počinju da preuzimaju odgovornost. Po izlasku iz adolescencije i prelaskom u zrelost odrasle dobi, sklapaju intimna prijateljstva, oslobađaju se roditeljskog uticaja i razvijaju interes za druge ljude.
Ukoliko pojedinac dostigne u svom razvoju ovaj nivo, a da nije fiksirao priličnu količinu libida u nekoj ranijoj fazi, onda može da se razvije normalan seksualni život, zadovoljavajući, dugotrajan odnos u kome će uvažavati potrebe i želje partnera. Frojd je govorio o genitalnom karakteru misleći na sposobnost osobe da voli i radi.

Period latencije

Prestankom nemirnog stanja i stresova iz oralne, analne i falusne faze psihoseksualnog razvoja, dolazi period mira koji se naziva period latencije. Odnosi između instanci Id, Ego i Superego su oblikovani i relativno stabilni. U ovom periodu detetove seksualne porive zamenjuju novi interesi. Odvija se socijalizacija i decu počinje da zanima širi svet. U ovom periodu javlja se usmerenost na školu, hobije, sport i prijateljstva s pripadnicima istog pola.
Oralna, analna i falusna faza zajedno nazivaju se pregenitalno razdoblje. Glavno svojstvo ovih faza psihoseksualnog razvoja jeste narcistička orijentacija tj. usmerenost prema unutra, odnosno na sebe. Tokom srednjeg detinjstva, u latentnoj fazi, deca počinju da se okreću prema odnosima sa drugim ljudima. Decu u tom periodu jednako zanimaju stvari iz spoljnjog kao i iz unutrašnjeg sveta.
Latencija se proteže do puberteta, kada dete ulazi u genitalnu fazu, poslednju fazu psihoseksualnog razvoja.

Falusna faza

U uzrastu od treće do četvrte godine deca ulaze u falusnu fazu razvoja, kada penis i klitoris postaju erogene zone koje pričinjavaju najviše zadovoljstva, kao i razna osećanja i maštanja koja imaju veze sa radom genitalnih organa.
Osnovni sukob falusne faze jesu upravo incestouzne želje koje deca imaju prema roditelju suprotnog pola. Budući da su takvi osećaji ugrožavajući, obično se potiskuju, međutim predstavljaju snažne odrednice kasnijeg seksualnog razvoja. Uporedo sa željom da se bude sa roditeljem suprotnog pola, javlja se i nesvesna želja za “uklanjanjem” roditelja istog pola.
Prema Frojdovoj teoriji, i dečaci i devojčice osećaju seksualnu želju i unutrašnje sukobe i potiskuju ih. Dečaci čeznu za majčinom pažnjom, osećaju neprijateljstvo prema ocu i boje se da će ih on kazniti zbog incestnih osećanja koje imaju prema majci. Ova pojava se naziva Edipov kompleks koja važi za dečake. Istu pojavu za devojčice Frojd je nazvao Elektrin kompleks. Roditelj suprotnog pola postaje seksualni objekat u mašti i u ponašanju dečak i devojčica pokazuju svoju seksualnu želju prema njima.
U tom periodu kod dečaka se javlja specifičan strah povezan sa njihovim penisom, koji je Frojd nazvao kastracioni strah. U strahu da će mu otac vratiti milo za drago odsecanjem organa, dečaci potiskuju svoju seksualnu želju prema majci i zamenjuju je prihvatljivim oblikom ljubavi. U tom periodu dečaci počinju da se poistovećuju sa ocem, da usvajaju njegove vrednosti, osobine, postupke… Kroz identifikaciju sa ocem i preuzimanjem njegovih vrednosti, zabrana i moralnih obrazaca, razvija se instanca licnosti Superego, tako da se kaže da je Superego naslednik Edipovog kompleksa.
Ortodoksni Frojdov pogled na razvoj žena izazvao je velike nesuglasice i mnoge žene su negativno odreagovale na njega. Elektrin kompleks javlja se kod devojčica i on je kopija Edipovog kompleksa. Prvi objekat ljubavi kod devojčica je majka, ali se u ovoj fazi prenosi na oca. Kod devojčica se u ovom periodu javljaju negativne emocije prema majci jer opažaju da nemaju penis. Isto tako se javlja zavist od penisa zbog svesti da ga dečak ima, a ona ne. U ovom periodu devojčice se takmiče sa majkom za očevu pažnju. Nakon što shvate da ne mogu zameniti majku, započinje proces poistovećivanja, kada počinju da preuzimaju neke majčine osobine.
Ono što je svojstveno ovoj fazi psihoseksualnog razvoja jeste radoznalost koja se tiče seksualnih pitanja, seksualna maštanja, masturbacija, obrasci polnog poistovećivanja i seksualna igra.

Analna faza

U uzrastu od 18 meseci do druge godine, deca prolaze kroz analnu fazu razvoja. Prema Frojdovim zapažanjima, u tom uzrastu analna oblast i draži koje su povezane sa pražnjenjem debelog creva ili zadržavanjem izmeta predstavljaju preovladajući izvor detinjeg zadovoljstva. Glavni razvojni zadaci u ovoj fazi jesu učenje nezavisnosti, prihvatanje vlastite moći i učenje izražavanja negativnih osećanja kao što su bes i agresija. U ovoj fazi deca se navikavaju na čistoću ( tj. uče da kontrolišu rad i pražnjenje debelog creva i bešike), što neretko vodi sukobima detinje i roditeljske volje, a traume vezane za ovu aktivnost mogu proizvesti analne fiksacije ili u kasnijem razvoju analnu ličnost. Frojd je govorio o analno agresivnom i analno zadržavajućem tipu ličnosti koje svoje izvore imaju u postupcima kojma su roditelji koristili prilikom obučavanja deteta na čistoću. Previše stroge metode obučavanja na čistoću mogu dovesti do razvoja osobina koje su svojstvene analno-agresivnom tipu ličnosti, kao što su okrutnost, neprikladno izražavanje ljutnje i krajnja neurednost. Nasuprot tome, pridavanje prevelike pažnje činu pražnjena i preterano hvaljnje deteta svaki put kada obavi nuždu, može dovesti do pridavanja preterane važnosti ovoj aktivnosti. Kao posledica ovakvih roditeljskih postupaka dolazi do razvoja analano-zadržavajuće ličnosti kojoj su svojstvene osobine preterana urednost, tvrdoglavost, škrtost i gomilanje stvari.

Oralna faza

Ovo je prva faza kroz koju svako dete prolazi i koja obično traje osamnaest meseci. Tokom ovog perioda usta, usne i jezik predstavljaju izvornu erogenu zonu. Aktivnosti poput sisanja, griženja, dojenja, hranjenja i ostalih oralnih radnji jesu glavni izvori detinje prijatnosti.
Jako je važno da dete u ovom periodu dobije osnovnu negu. Ukoliko adekvatna nega izostane, kasnije se mogu razviti osobine kao što su gramzivost i pohlepa. Preveremeno ili odloženo odvajanje od dojke vodi oralnim frustracijama ili preteranom zadovoljstvu. Ovo može dovesti do fiksacije psihičke energije za ovu fazu i kasnije razvoja oralnog karaktera ličnosti. Ono što je svojstveno ovom karakteru jesu nepoverenje prema drugim ljudima, odbijanje tuđe ljubavi i strah ili nesposobnost uspostavljanja intimnih odnosa.

Razvoj ličnosti

Frojd je bio među prvim psiholozima koji je tvrdio da u čovekovom razvoju detinjstvo igra ključnu ulogu. Poznata je njegova čuvena rečenica “Dete je otac čoveka”. On je smatrao da su zbivanja u detinjstvu krucijalna za kasniji razvoj i da ostavljaju trajne posledice na njegovu ličnost. Iskustva iz prvih pet-šest godina imaju presudnu ulogu u oblikovanju odrasle ličnosti. Pored toga, on je smatrao da je seksualni instinkt delatan u osobi od njenog rođenja i da na presudan način oblikuje psihički razvoj. U skladu sa tim, njegova objašnjenja razvoja ličnosti uglavnom su bila usresređena na seksualne teme. On je smatrao da svaka osoba tokom razvoja prolazi kroz nekoliko razvojnih faza. Odlika svakog je određena erogena zona. Pošto svaka od faza u značajnoj meri utiče na funkcionisanje odrasle osobe, one su nazvane psihoseksualne faze razvoja.

Frojd je opisao sledeće mehanizme odbrane:

1. Potiskivanje je mehanizam pomoću koga se bolne misli i osećanja uklanjaju iz svesti. Frojd potiskivanje objašnjava kao nevoljno uklanjanje nečega iz svesti. Pretpostavljao je da većina bolnih događaja iz prvih pet godina života je uklonjena upravo na ovaj način, ali da ti događaji svakako utiču na kasnije ponašanje.
2. Poricanje je mehanizam koji se smatra najjednostavnijim. On deluje na presvesnom i nesvesnom nivou i predstavlja način iskrivljivanja onoga što pojedinac misli i oseća ili toga kako procenjuje traumatsku situaciju. Sastoji se od odbrane od napetosti “zatvaranjem jednog oka” pred pretećom stvarnošću.
3. Reaktivna formacija je način odbrane od pretećeg poriva kroz aktivno izražavanje suprotnog poriva. Razvojem svesnih stavova, uverenja i ponašanja dijametralno suprotnih uznemirujućim željama, pojedinac se ne mora suočiti sa strepnjom koja bi se javila kao posledica prihvatanja pretećeg poriva. Tako vrlo često nailazimo na osobe koje svoju bazičnu agresiju i mržnju prema drugima preobličavaju u ljubaznost.
4. Projekcija je mehanizam samozavaravanja koji se sastoji od pripisivanja drugima vlastitih neprihvatljivih želja i poriva. Požuda, agresivnost i drugi porivi tumače se kao da pripadaju drugima, a ne samom pojedincu. Tako umesto da pojedinac sebi prizna da nekoga mrzi on te agresivne porive pripisuje drugom i preobličava ih u uverenje da taj drugi zapravo mrzi njega.
5.  Premeštanje predstavlja način ublažavanja napetosti oslobađanjem poriva njihovim usmeravanjem od pretećeg objekta prema sigurnoj meti. Premeštanje se sastoji od usmeravanja energije prema drugom objektu ili osobi, kada su prvobitni objekti ili osoba nedostupni ili kada je sasvim neprimereno ka njima usmeriti poriv. Tako na primer slabić koji se plaši svog šefa, svoju ljutnju ne može da ispolji na šefu pa se iskaljuje na svojoj ženi i deci.
6. Racionalizacija predstavlja osmišljavanja “dobrih” razloga kako bi opravdali svoj oslabljeni ego. Racionalizacija pomaže u opravdavanju određenih postupaka i ublažavanju udaraca povezanih sa razočaranjem. Kada ljudi ne uspeju da se zaposle na radnom mestu na koje su pretendovali, uspevaju da uvere sebe da to mesto ionako nisu hteli.
7. Sublimacija predstavlja mehanizam putem koga se seksualna ili agresivna energija preusmerava na one aktivnosti koje su društveno prihvatljive. Tako na primer, agresivni poriv može biti preusmeren u atletske aktivnosti, čime osoba nalazi način ispoljavanja agresivnih osećanja ali na društveno prihvatljiv način. Frojd je smatrao da su mnoga umetnička dostignuća posledica sublimacije.
8. Regresija podrazumeva okretanje ka postupcima koji su prevaziđeni i prerasli. Povratkom na ranije razvojne faze, zahtevi više nisu tako veliki. Ljudi suočeni sa jakim stresom mogu savladati svoju napetost držeci se nezrelih i neprikladnih postupaka. Ovo je često primetno kod dece koja plašeći se škole pribegavaju postpucima kao sto je plakanje, sisanje palca itd. Nastoje da se vrate u razdoblje života koje je bilo sigurno. 
9. Introjekcija je mehanizam usvajanja tj. unošenja u vlastitu ličnost vrednosti i standarda drugih. Jedan od primera jeste način savladavanja napetosti kod zatvorenika koncentracionih logora koji su prihvatali vrednosni sistem neprijatelja identifikujući se sa agresorom. Introjekcija međutim nije nužno negativna. Postoje i njeni pozitivni oblici kao što je usvajanje roditeljskih vrednosti.
10. Identifikacija predstavlja mehanizam koji je sastavni deo razvojnog procesa. Identifikujući se sa roditeljima, deca uče oblike ponašanja koji su prihvatljivi u sredini, stiču polne uloge… Ovaj mehanizam međutim može da se koristi i u funkciji odbrane. Primer toga jeste odbrana od osećanja manje vrednosti kroz identifikaciju sa uspešnim ljudima.
11. Kompenzacija je mehanizam koji se sastoji od prikrivanja opaženih slabosti ili stvaranje određenih pozitivnih osobina radi nadoknade ograničenja. Na primer, deca koja ne dobijaju pozitivnu pažnju i priznanje, mogu razviti ponašanja namenjena dobijanu bar negativne pažnje.

Odbrambeni mehanizmi

Sukobi između tri osnovna sačinitelja duševnog sklopa, kao i oni koji se odvijaju između pojedinca i spoljašnjeg sveta rezultiraju strepnjom. Strepnja može biti izazvana strahom od odvajanja, gubitka, pred nekom opasnošću, traumatičnim iskustvima iz detinjstva ili neosvešćenim sadržajima kao što su rodoskrvne pomisli, agresivnost prema bližnjima ili mržnja roditelja, dece ili partnera. Ukoliko je pritisak strepnje prekomeran, Ego je prisiljen da preuzme odgovarajuće mere kako bi se oslobodio preplavljujućeg pritiska. U te svrhe Ego nastoji da preteći materijal drži dalje od svesti i na taj način umanji ili izbegne strepnju. Čovekov Ego raspolaže brojnim oruđima koja mu služe da se odbrani od neželjenih misli, želja ili osećanja. Frojd ih je nazvao odbrambenim mehanizmima i ono što im je svima zajedničko jeste da je delovanje svakoga od njih nesvesno i da svi više ili manje poriču, iskrivljuju, krivotvore ili preinačuju stvarnost

Ekonomsko stanovište

Frojd je smatrao da se psihička energija ponaša na sličan način kao što se to dešava sa energijom unutar nekog fizičkog sistema. Njegovo mišljenje je da čovek raspolaže ograničenom količinom psihičke energije koja omogućava funkcionisanje duševnog aparata na taj način što energija utrošena u jednu psihičku funkciju neće biti na raspolaganju nekoj drugoj. S obzirom da se psihička energija raspodeljuje i koristi od strane tri instance licnosti - Ida, Ega i Superega, ove instance se zapravo takmiče za energiju koja će im biti dostupna.

Dinamika ličnosti

Dinamiku ličnosti Frojd opisuje kroz “igru sila koje se uzajamo udružuju ili ometaju”.otpori, regresije, prigušivanje, potiskivanje, intelektualizacija, poricanje, sublimacija i ostalo.
Ključni termin za objašnjenje dinamike ličnosti je sukob, tj. konflikt. Frojd je smatrao da je konflikt inherentan ljudskoj prirodi i da nema te analize koja može da ga iskoreni. Iz različitih sukoba proizilaze:
Frojd je smatrao da je ljudsko ponašanje motivisano snažnim unutrašnjim silama koje je nazivao Trieb ( u prevodu nagon, poriv, instinkt). Instinkt je svakako jedan od ključnih pojmova u objašnjenju ljudskog ponašanja. Instinkti su pokretački činioci ličnosti. Oni ne samo da nagone na ponašanje već određuju i njegov pravac. Instinkt sprovodi selektivnu kontrolu nad ponašanjem povećavanjem osetiljivosti osobe na određene vrste draženja. Gladna osoba je osetljivija na draži hrane, seksualno uzbuđena osoba je spremnija da odgovori na erotske draži.
Organizam naravno mogu da pokrenu i uticaji iz spoljašnjeg sveta, ali je Frojd smatrao da središnji izvori razdraženja u dinamici ličnosti igraju manje važnu ulogu od urođenih instikata. Spoljašnje draži stavljaju pred pojedinca manje zahteva i svakako i traže manje zahtevne oblike prilagođavanja nego potrebe. Spoljašnje draži je moguće izbeći, ali je nemoguće pobeći od potrebe.
Frojd je smatrao da je instinkt količina duševne energije. Svi instinkti zajedno čine ukupnu sumu duševne energije koja je dostupna ličnosti. Kao što je ranije rečeno, Id je rezervoar ove energije, a isto tako i sedište instikata. Id se može smatrati instancom koja isporučuje psihološku snagu za odvijanje raznovrsnih operacija ličnosti.
Instinkt ima četiri karakteristične odlike: izvor, cilj, objekat i pokretačku silu. Izvor je telesno stanje ili potreba. Cilj je uklanjanje telesnog razdraženja. Celokupna aktivnost koja se javlja izmedju želje i njegovog zadovoljenja podvedena je pod pojam objekta. To znači da objekat nije samo posebna stvar koja će zadovoljiti potrebu, već uključuje i celokupno ponašanje koje obezbeđuje neophodnu stvar.

Što se tiče broja instikata koji upravljaju ljudskim ponašanjem, Frojd je govorio o instinktu života (Eros) i instinktu smrti (Tanatos).
Instinkt života (Eros) služi održanju života i razmnožavanju vrste. Glad, žeđ i seks spadaju u ovu kategoriju. Oblik energije pomoću koje deluju instinkti života nazvan je libido. Frojd je, kao što je to opšte poznato najveću pažnju posvetio seksualnom instinktu. On je smatrao da ne postoji jedan seksualni instinkt već mnogo instikata. Pod time se podrazumeva da postoji izvestan broj odvojenih telesnih potreba koje dovode do porasta erotskih želja. Svaka od ovih želja ima izvor u različitim regionima tela koji se nazivaju erogene zone. Erogena zona je deo kože ili sluzokože izuzetno osetljive na nadražaj, koji kada se njime postupa na određen način otklanja podražaj i stvara osećanje prijatnosti. Usna duplja, analno područje i seksualni organi su erogene zone. Sisanje stvara oralnu prijatnost, pražnjenje analno zadovoljstvo, a trljanje genitalnu prijatnost. U detinjstvu seksualni instinkti su relativno nezavisni jedan od drugog, ali kada pojedinac stigne do puberteta oni teže da se spoje i da zajedno služe cilju reprodukcije.

Instinkt smrti (Tanatos) ili kako ga je Frojd zvao razarački instinkt, deluje mnogo manje upadljivo od instinka života. Činjenica da svaka osoba jednog dana umre, podstakla je Frojda da formuliše čuvenu izjavu: “Cilj sveg života je smrt”. On je smatrao da čovek ima želju, naravno nesvesnu, da umre. Njegova pretpostavka je da se želja za smrću zasniva na načelu postojanosti. Prema ovom načelu, svi živi procesi teže da se vrate u stabilnost neorganskog sveta. Važan izdanak instinkta smrti je agresivni nagon. Pod njime se podrazumeva samouništavanje usmereno napolje. Pojedinac se bori sa drugim ljudima i destruktivan je zbog toga što je želja za smrću blokirana snagama instinkta života, kao i drugim preprekama u ličnosti koje se suprotstavljaju smrti.

Superego (Nad Ja)

Superego ili Nad Ja, je unutrašnji predstavnik tradicionalnih vrednosti i ideala društva protumačenih detetu i sprovedenih pomoću sistema nagrađivanja i kažnjavanja deteta. Superego predstavlja moralno oružje ličnosti i zastupa više idealno nego realno, teži više savršenstvu nego zadovoljstvu.
Superego kao moralni sudija vladanja razvija se kao odgovor na nagrade i kazne roditelja. Da bi dobilo nagradu, a izbeglo kaznu, dete uči da upravlja svojim ponašanjem u skladu sa smernicama koje mu daju roditelji. Sve ono zbog čega ga kažnjavaju, dete ugrađuje u svoju savest, koja predstavlja jedan deo instance Superega. Sve što roditelji odobravaju i nagrađuju dete ugrađuje u Ego-ideal, drugi deo Superega. Mehanizam pomoću kog se ovo dešava zove se introjekcija ili unošenje. Dete unosi moralne standarde roditelja. Savest kažnjava osobu tako što je navodi da oseća krivicu, a Ego-ideal je nagrađuje tako što je navodi da oseća ponos.
Glavne funkcije Superega su da koči impulse Ida, naročito one seksualne i agresivne prirode, jer izražavanje tih impulsa društvo veoma osuđuje, da navede Ego da zameni realističke ciljeve moralističkim i da teži savršenstvu.
Superego je rigidno i nerazumo koliko i Id, ne dopušta odstupanja u sprovođenju svojih krutih moralnih obrazaca. Zajedničko za obe instance ličnosti jeste uticaj prošlosti na aktuelna zbivanja. U meri u kojoj je Id fizičkog karaktera, u istoj meri je Superego društvenog i kulturnog karaktera. Oba podjednako nastoje prisliti Ego da udovolji njihovim diktatima.
Uopšteno, Id se može smatrati biološkim ili iracionalnim stvaraocem ličnosti, Ego psihološkim ili racionalnim, a Superego društvenim ili moralnim.

Ego (Ja)

S obzirom da primarni procesi nisu dovoljni da bi se smanjila napetost organizma jer evidentno gladna osoba ne može jesti mentalne predstave hrane, na scenu stupaju sekundarni psihološki procesi i tada počinje da se oblikuje sklop drugog sistema ličnosti, Ego ili Ja. Ego nastaje zato što potrebe organizma zahtevaju odnos sa svetom stvarnosti. Da bi gladna osoba redukovala svoju napetost ona mora da zna razliku između slika hrane i aktuelnog opažanja hrane kakva postoji u spoljašnjem svetu. Nakon ovog ključnog razlikovanja neophodno je pretvoriti sliku u opažanje, što se postiže lociranjem hrane u okolini.
Ključna razlika između Ida i Ega jeste što Id zna samo za subjektivnu stvarnost dok Ego pravi razliku izmedju subjektivnog i stvari u spoljašnjem svetu. Ego funkcioniše po principu realnosti i deluje pomoću sekundarnog procesa. Cilj principa realnosti je da spreči pražnjenje napetosti dok ne bude otkriven odgovarajući objekat za zadovoljenje potrebe. Sekundarni procesi podrazumevaju realističko mišljenje i pomoću njih Ego pravi plan zadovoljenja potrebe koji testira nekom vrstom radnje da bi videlo hoće li delovati ili ne. Tako dakle, gladna osoba razmišlja gde bi mogla naći hranu i traži je na tom mestu. To se zove testiranje realnosti.
Za Ego se može reći da je razumsko i civilizovano. Posredstvom sekundarnih procesa Ego nastoji da zadovolji porive Ida, ali na takav način koji će uzeti u obzir zahteve koje nameće stvarnost. Ego pokušava da udovolji potrebama Ida i umanji napetost, ali na način koji će u sebe uključiti procenu mogućih posledica koje mogu da nastanu iz izvršene radnje. Pored toga, u realizovanju radnje Ego ima na umu i zahteve unutrašnjeg glasa, savesti (Superego). Dakle, može se zaključiti da Ego ma tri gospodara: nastoji da sprovede potrebe Ida u delo, udovoljava zahtevima spoljašnje realnosti i mora da se povinuje zahtevima koji dolaze od treće instance ličnosti- Superega.

Id (Ono)

Id, ili Ono, predstavlja najstariju instancu ličnosti i predstavlja onaj sadržaj sklopa ličnosti sa kojim se osoba rađa da bi se iz njega izdvojilo, u evolucionom smislu mlađe Ja, Ego, a tek kasnije i Superego... Id je rezervoar duševne energije koji isporučuje snagu potrebnu za delovanje druga dva sistema.
Id funkcioniše po principu prijatnosti. Ne toleriše porast energije koji se doživljava kao nelagodno stanje napetosti. Kada god je stepen napetosti u organizmu povišen, bilo kao rezultat spoljašnjeg ili unutrašnjeg razdraženja, ono deluje tako da odmah prazni napetost i vraća organizam napetosti na nizak nivo energije.
Da bi ostvarilo svoj cilj tj. izbeglo bol i steklo prijatnost Id raspolaže sa dva procesa. Prvi su refleksne radnje koje su urođene i automatske reakcije, kao što je kijanje na primer, one istog trena smanjuju napetost. Organizam raspolaže brojnim refleksima kako bi savladao jednostavnije oblike razdraženja. Drugi način sticanja prijatnosti i izbegavanja bola je kroz primarne procese koji podrazumevaju otklanjanje napetosti kroz obrazovanje predstave objekta koji će ukloniti napetost. Na primer, primarni proces snabdeva gladnu osobu mentalnom slikom hrane. Najbolji primer za primarni poroces kod normalnih ljudi je san za koji je Frojd verovao da predstavlja ispunjenje ili pokušaj ispunjenja želja.
Za Id se može reći da je čuvstveno i primitivno, ne poznaje kategorije uzročnosti vremena i prostora, ne drži do protivrečnosti i zahteva neposredno zadovoljenje želja. Id je isključivo stanar nesvesnog i nije dostupno svesnom proučavanju. Ono malo što saznajemo o njemu saznajemo primenom psihoanalitičkog metoda (tumačenje snova) ili razotkrivamo u neurotskim simptomima.

Sklop ličnosti

U svojim radovima o psihologiji ličnosti Frojd je pre svega želeo da opiše prostor (topos) koji je odgovoran za čovekovo psihičko funkcionisanje. Njegova osnova ideja je da svest ne gospodari svim duševnim zbivanjima, već nekim od njih upravlja nesvesno. Prvobitno je, dakle, Frojd predložio topološki model, koji se zasnivao na podeli mentalnog aparata na tri sistema: nesvesno, predsvesno i svesno. Vrlo brzo je uočio da je topološki model manjkav u ocrtavanju ljudske ličnosti, i počeo da gradi obuhvatnije gledište koje je manje opisivalo prostor, a više učesnike duševnog života koji na različite načine nastanjuju prostor duše i stupaju u složene odnose. Reč je o Frojdovom strukturalnom modelu i instancama ličnosti – Id, Ego i Superego.

Frojdova teorija licnosti

Frojdova teorija ličnosti predstavlja jednu od najobuhvatnijih teorija. Jedna od čuvenih Frojdovih metafora kojom se služio da bi opisao psihički život jeste metafora o santi leda čiji manji deo, koji izranja iznad površine vode, predstavlja oblast svesti, dok mnogo veća masa ispod površine vode, predstavlja oblast nesvesnog. On je smatrao da se u području nesvesnog nalaze nagoni, strasti, potisnute ideje i osećanja koji imaju kontrolu nad svesnim mislima i postupcima pojedinca. S obzirom da je u psihologiji na prelomu XIX i XX veka dominirala ideja da je čovekovo ponašanje uzrokovano svesnim faktorima, zamisao o nesvesnim korenima duševnog života bila je veoma revolucionarna. Pored toga, ideja da je seksualni instikt delatan u osobi od samog rođenja i da na presudan način oblikuje psihički život bila je prilično kontraverzna s obzirom na tadašnji duh vremena. S obzirom da se na decu gledalo pre svega kao na nevinu i aseksualnu, ideja da razvoj tokom detinjstva podrazumeva faze pri čemu je osnovna karakteristika svake faze određena erogena zona, je bila nešto što javnost nije mogla lako da prihvati. Prikaz Frojdove teorije može se dati kroz tri osnovne perspektive. Frojdovo učenje prvo obuhvata topiku ili topološku tačku gledišta, što je s vremenom preraslo u učenje o sklopu ličnosti. Druga perspektiva poznata je pod nazivom dinamička i treće stanovište se naziva ekonomskim.

Biografija

Sigmund Frojd ( 1856 - 1939) bio je prvorođeno dete u bečkoj porodici u kojoj su bili još dva sina i pet ćerki. Njegov otac, poput mnogih porodica u to vreme bio je veoma autoritativan. Kako bi se razumeo

nastanak Frojdove teorije, važno je razmotriti poreklo njegove porodice.
  Iako je Frojdova porodica bila siromašna i bili su prisiljeni na veoma oskudan život, njegovi roditleji preduzeli su sve kako bi podsticali njegove intelektualne kapacitete. On je imao mnogo interesovanja, ali njegove mogućnosti izbora bile su ograničene zbog njegovog jevrejskog porekla. Konačno se opredelio za medicinu. Samo četiri godine nakon diplomiranja na Bečkom univerzitetu, sa svojih 26 godina, na istom mestu dobio je prestižan položaj predavača.
1883. godine, stupa u psihijatrijsku službu. Zadužen za studiju o kokainu, otkriva, 1884, njegove analgetske odlike, predoseća njegova anasteziološka svojstva i testira ga na sebi. Frojd sebi stvara klijentelu među "nervno obolelima", većinom od histerije, koje leči, kao što se u to vreme obično činilo, elektroterapijom i hipnozom.Frojd je veći deo svog života posvetio oblikovanju i proširivanju svoje teorije o psihoanalizi. Zanimljivo je da najkreativnija faza njegovog života odgovara periodu kada je i sam imao ozbiljne emocionalne teškoće.
U svojim ranim 40-tim godinama imao je brojne psihosomatske poremećaje, izrazite strahove od smrti i druge fobije. U to vreme Frojd se posvetio teškom zadatku samoanalize. Istražujući značenje svojih snova, došao je do uvida u dinamiku razvoja ličnosti. Prvo je ispitivao uspomene iz svog detinjstva i otkrio intenzivno neprijateljstvo koje je osećao prema ocu. Sećao se svojih detinjih seksualnih osećanja prema majci koja je bila privlačna, puna ljubavi i zaštitnički nastrojena. Potom je na klinički način oblikovao svoju teoriju, opažajući pacijente tokom prerade njihovih ličnih teškoća u analizi.
Tokom istraživanja problema histerije kome se posvetio zajedno sa Jozefom Brojerom, proizašla je njihova zajednička knjiga “Studije na području histerije“ u kojoj postavljaju hipotezu da simptomi histerije proizlaze iz potisnutih sećanja i traumatskih događaja. Tu već nalazimo osnovne principe psihoanalize, pojmove nesvesnog, supstitucije, negacije, odbacivanja. onoga šti će se kasnije zvati psihoanalitička teorija. Nedugo nakon objavljivanja knjige (1895.), iz javnosti nepoznatih razloga, Frojd i Brojer prekidaju saradnju.
Frojd nije podnosio kolege koji su se odvojili od njegove psihoanalitičke doktrine. Nastojao je da sačuva kontrolu nad svojim pokretom izbacujući iz njega sve one koji su se usudili da izraze svoje neslaganje. Na primer, Karl Jung i Alfred Adler blisko su sarađivali sa Frojdom, ali svaki od njih je osnovao svoju terapijsku školu, nakon neslaganja sa Frojdom oko teorijskih i kliničkih pitanja.
Frojd je bio veoma kreativan i produktivan, često je radio i po 18 sati dnevno. Njegovi sabrani radovi objavljeni su u 24 knjige. Frojdova produktivnost bila je tako visoka sve do njegove pozne dobi, kada je oboleo od karcinoma usne duplje. Tokom poslednje dve decenije svog života, Frojd je bio 33 puta operisan. Umro je u Londonu 1939. godine.
Kao začetnik psihoanalize, Frojd se potvrdio kao intelektualni velikan. Stvorio je sasvim nove tehnike za razumevanje ljudskog ponašanja i dosada najobuhvatniju teoriju ličnosti i psihoterapije.
Sam Frojd je psihoanalizu kao metod lečenja niže vrednovao u odnosu na značaja tog metoda kao izvora naučnog značaja. On je takođe smatrao svoje učenje kao jedno od tri velike uvrede nanete ljudskom narcizmu: Kopernikova - rušenje uverenja da je Zemlja centar univerzuma, Darvinova - da je čovek životinjskog porekla, Frojdova - posmatranje čovekovog ponašanja kao upravljanog od strane nesvesnih sila, nad kojima se nema kontrola, i bacanja u senku čoveka kao razumno biće.