Psihoanaliza i umetnost

Već u prvim fazama razvoja psihoanalize, Frojd i njegovi saradnici su svoj interes usmerili na oblast izražavanja i stvaralaštva. Psihoanaliza je prodrla u oblasti književnosti, umetnosti i sve druge oblasti ljudske delatnosti gde su se ispitivali motivi stvaranja.
Psihoanaliza je odavno stekla naučno i društveno priznanje, a njene osnovne zakonitosti su primenjene na mnoga područja savremenih kulturnih i naučnih tekovina. Stvaralaštvo kao jedna od njih, danas se ne može tumačiti bez učenja o nesvesnom. Sprovedena su mnoga istraživanja koja za cilj imaju potvrdu postojanja subliminarnih procesa, tj. nesvesne percepcije. Oni imaju značajan uticaj na mnoge vrste psihološkog funkcionisanja i procese kreativnog čina. Neosporno je da su čovekovo mišljenje, delanje i osećanja nesvesno motivisani što je ujedno i potvrda za jednu od osnovnih psihoanalitičkih pretpostavki.
Frojd umetnost svrstava u delatnosti i aktivnosti pomoću kojih na fiktivan način pokušavaju da se zadovolje želje, uključujući i potrebu za sigurnošću, a sve zarad smanjenja ili potpunog eliminisanja strahova. Tu spadaju i mitovi, magija, snovi pa i neuroze. Psihoanalitički pristup umetnosti je istorijski. Na početku, neophodna je rekonstrukcija prošlosti: i stvaraoca i njegovog rada jer istraživanje istorije slučaja ili detinjstva je osnova svake psihoanalitičke analize. Po Frojdu, umetnost služi psihičkom arhetipskom statusu detinjstva i tako gledano, ona je igra. Funkcija umetnosti i stvaralaštva je da stvaralac ponovo nađe put do izvora zadovoljstva i dečijeg smeha.
Psihoanaliza kao filmska tema ili deo filmskog procesa neodvojiva je od opusa velikana sedme umetnosti poput Bergmana, Felinija, Langa, Bertolučija, Velsa, Hičkoka, Bunjuela, Antonionija, Osime, Kjubrika, Pazolinija... ali ne treba da čudi što se ona vezuje i za filmske blokbaster serijale kao što je “Saut Park”. S druge strane, nije malo onih koji smatraju da sam proces stvaranja filmskog dela spada u domen psihoanalize.
Na stvaralaštvo Federika Felinija veliki uticaj je imala i psihoanaliza. On je tokom života išao na psihoanalizu u dva navrata po nekoliko godina. U svojim delima obrađivao je teme snova, imaginarnog, sećanja, detinjstva, ženske seksualnosti, odnosa crkve i seksualnosti, adolescencije, odnosa autoritarnog društva i pojedinca, marginalnih pojedinaca itd... Sam Felini je govorio: "Naši snovi su naš stvarni život. Moje fantazije i opsesije nisu samo moja stvarnost, već stvari od kojih nastaju moji filmovi."
Još jedan filmski stvaralac na kojeg je psihoanaliza imala veliki uticaj je Vudi Alen. Taj uticaj je neretko veoma primetan u njegovim filmovima. Tokom tri decenije, Vudi Alen se podvrgavao psihoanalizi tri puta nedeljno. Jedan od filmova koji je uradio pod uticajem psihoanalize je “Sve što ste želeli da znate o seksu, a niste smeli da pitate”, iz 1982. godine. O tome koliko je Frojdovo učenje imalo uticaja na Vudija Alena, govori i njegova čuvena rečenica “Ne znam šta je pitanje, ali odgovor je seks”.
Strahovima, nagonima i snovima bavio se i Alfred Hičkok.
Neki filmski teoretičari gledaoca vide kao dete, kao posmatrača koji se identifikuje sa kamerom koja nema vremenska i prostorna ograničenja u okviru filmskog sveta. Samim tim gledalac ima pasivan osećaj nadmoći nad svetom koji se pred njim odvija sa mogućnosti da vidi sve, a da opet ostane nevidljiv.
Vrlo često je sam film, analiza ličnosti autora, a s druge strane smernica posmatračima ka identifikaciji sa likovima, prepoznavanju sebe u određenim situacijama i distanciranje zarad jasnijeg sagledavanja sopstvene ličnosti.
Sam Frojd se nije bavio analizom filma, ali je smatrao da umetnost i psihoanaliza imaju iste osnove, da se i umetnici i psihoanalitičari bave nesvesnim, fantazijom, snovima i igrom. Upoređivao je pesnike s neurotičarima, koji iznose svoje maštarije psihoanalitičarima, dok umetnik svoje fantazije oblikuje i prikazuje u za sve prihvatljivu realnost. U novije vreme razvija se psihoanalitički i filmski kriticizam, pa je 1986. godine u SAD osnovan "Forum za psihoanalitičku teoriju filma". Metoda učenja psihoanalize putem analize filma vrlo je korisna i za laike ali i za psihoanalitičare pružajući prvima da steknu osnovna znanja iz psihoanalize, a drugima da obogate i prošire svoja iskustva jednim novim oblikom psihoanalitičke prakse putem psihoanalitičkog filmskog kriticizma.
Za kritičare Frojda, psihoanaliza je samo zastarela praksa, baš poput lečenja pijavicama, ali ni oni ne mogu da poreknu, da psihoanaliza, ili ono što se predstavlja kao psihoanaliza, živi u literaturi, filmu, istoriji i društvenim naukama.

Metode hipnoze u lečenju histerije

Hipnoza je, možda, najčudnija metoda. Tu jedan čovek deluje na drugog tako da ga odvoji od realnog sveta i uvede u stanje svesti nalik snu u kojem je taj hipnotisani čovek sasvim nekritičan prema sugestijama dobijenim od hipnotizera-doživljava sve što mu ovaj kaže.
Krajem 19. veka u Beču, prvo Brojer a docnije i Frojd pokušavaju da primene Šarkoovu metodu hipnoze u lečenju histerije. Terapija pomaže-pacijent se pod dejstvom sugestije dobijene od strane lekara oslobađa simptoma ali često simptom posle izvesnog vremena biva zamenjen nekim drugim. Kako je jedna od poznatih odlika hipnoze hipermnezija, tj mogućnost da se medijum seti nekih događaja iz svoje prošlosti koji mu nisu dostupni u svesnom stanju, Brojer i Frojd eksperimentišu vraćajući svoje pacijente u prošlost. Tako prvi put u istoriji medicine nailaze na vezu između neurotičkog simptoma i potisnutog događaja u ličnoj istoriji pacijenta. Shvatili su da simptom nije slučajan, već da on na specifičan način ilustruje neki značajan, obično traumatski događaj iz detinjstva i obično povezan sa seksom. To je uvek događaj kojeg se pacijent ne seća kada je van hipnoze.

Teorija sna

Naučna javnost povezuje pojavu naučnog tretmana snova sa radovima Frojda i objave njegove knjige Tumačenje snova, za koju mnogi smatraju da je jedno od najznačajnijih psiholoških studija ikad napisanih. Frojd međutim, u toj knjizi pominje, sa žaljenjem, da je dotadašnja psihološka literatuta o snovima tako obimna da je on, i pored sve prilježnosti i dobre volje, nikako ne može obuhvatiti u jednom dovoljno iscrpnom pregledu, zato što je ona “toliko rasturena i što zalazi u mnoge druge oblasti”. Ono što je navelo Frojda da o snovima piše posebne studije u više navrata, pored jedinstvenog i nepromenljivog stava o njima jeste i ono najopštije-da oni imaju skriven smisao. Kao što je poznato, Frojd smatra da san ima manifestni, površinski vid priče iza kojeg se krije njegov latentni, skriveni i pravi smisao. Čovek je svesno zaokupljen svojim manifestnim vidom sna, dok u stvari latentni sadržaj sna obavlja pravi rad. A zadatak sna je da otkloni nadražaje, da uljuljka ličnost u prividni mir i bezbednost da se ne bi “latentne misli sna podvrgle kontroli od strane cenzure.”
U docnijim radovima Frojd spominje već dva zadatka sna. Prvi je “Ispunjenje potisnute želje”, a drugi nastavak “Predsvesne misaone delatnosti dana ispunivši sebe proizvoljnim sadržajem da izrazi neku nameru, opomenu, rasuđivanje i ponovno ispunjenje želje.”
Posebno značajan deo Frojdove teorije o snovima odnosi se na takozvani “rad sna”. Pod radom sna podrazumevaju se mehanizmi koji se svode uglavnom na postupke sažimanja, pomeranja, obrtanja i predstavljanja kroz simbole. Rad sna znači obradu materijala sna kako bi on iz latentnog prešao u manifestni oblik, dakle neka vrsta maskiranja.
O tome koliko se snovi pamte, o emocijama koje prate snove Frojd ima dosledan stav: pamte se važni snovi, u njima najvažniji deo je i najjasniji, najživlji i sa najviše detalja; to je po njemu “Središte misli sna”.
Nesumljivo je da je Frojdovo Tumačenje snova izvršilo uticaj na psihologiju snova, a kasnija kognitivna psihologija snova koristila je skoro bez izuzetka Frojdove ideje
.

Genitalna faza

Tokom ove faze, koja se proteže i kasnije u zrelo doba, ponovo oživljavaju erogeni porivi, sada usresređeni na genitalnu oblast.
Raniji sadržaji iz falusne faze ponovo se oživaljavaju i ponavljaju i adolescenti osećaju zanimanje za suprotni pol, uključuju se u odrešene seksualne eksperimente i počinju da preuzimaju odgovornost. Po izlasku iz adolescencije i prelaskom u zrelost odrasle dobi, sklapaju intimna prijateljstva, oslobađaju se roditeljskog uticaja i razvijaju interes za druge ljude.
Ukoliko pojedinac dostigne u svom razvoju ovaj nivo, a da nije fiksirao priličnu količinu libida u nekoj ranijoj fazi, onda može da se razvije normalan seksualni život, zadovoljavajući, dugotrajan odnos u kome će uvažavati potrebe i želje partnera. Frojd je govorio o genitalnom karakteru misleći na sposobnost osobe da voli i radi.

Period latencije

Prestankom nemirnog stanja i stresova iz oralne, analne i falusne faze psihoseksualnog razvoja, dolazi period mira koji se naziva period latencije. Odnosi između instanci Id, Ego i Superego su oblikovani i relativno stabilni. U ovom periodu detetove seksualne porive zamenjuju novi interesi. Odvija se socijalizacija i decu počinje da zanima širi svet. U ovom periodu javlja se usmerenost na školu, hobije, sport i prijateljstva s pripadnicima istog pola.
Oralna, analna i falusna faza zajedno nazivaju se pregenitalno razdoblje. Glavno svojstvo ovih faza psihoseksualnog razvoja jeste narcistička orijentacija tj. usmerenost prema unutra, odnosno na sebe. Tokom srednjeg detinjstva, u latentnoj fazi, deca počinju da se okreću prema odnosima sa drugim ljudima. Decu u tom periodu jednako zanimaju stvari iz spoljnjog kao i iz unutrašnjeg sveta.
Latencija se proteže do puberteta, kada dete ulazi u genitalnu fazu, poslednju fazu psihoseksualnog razvoja.